Došao je tiho i stao u govno.
Blože čuvaj Hrvatsku
Blog - siječanj 2011
petak, siječanj 28, 2011

Nisan ima pojma koliko san ja sritan čovik! Kako, zašto san ja sad najedanput sritan čovik? Zato šta živin u prilično velikoj zgradi na visokon katu. Eto zato san sritan čovik!

Zamisli samo da živin u privatnoj kući, koja bi to nesrića bila? Neupućeni mislu da je otmjeno živit u svojoj vlastitoj kući, isprid nje dvor, garaža, hortikultura, ne daj Bože bazen i tako to. Nema susida, nema zvonjave na parlafon da se otvore vrata radi ubacivanja reklama, nema sastanaka kućnog savjeta, nema one šta naplaćuje vodu čim se vratiš s posla, čak i prije ručka... Nema ništa, mir i tišina, rotvajler čuva kuću, a za sve ostalo tu je Masterkard.

E, ali živit u privatnoj kući postalo je zlo i naopako. Ko živi u privatnoj kući mora stražarit cilu noć i cili dan. Kako zašto mora stražiait? Pa da mu neko bageron ne uleti kroz nosivi zid u dnevni boravak. Ili da mu bager ne raskopa krov i plafon na spavaćoj sobi. Još je nezgodnije kad čovik ode s nekom prigodnom lektiricom posrat se u ve-ce, a doleti nekakav bager i digne čovika skupa s ve-ce školjom, i onda te nježno spusti na srid ulice. Nedzgodno zna bit i da po ljudima u rođenoj kući padaju komadi: inkarta, bloketa, matuna, kupa, pa čak i obična šuta je nezgodna.

A nije to baš ni zdravo, jer ona prašina koja se stvara kod rušenja kuća  čak smeta i onima koji imaju respiratornih problema. Oni koji nemaju takvih problema, od građevinske prašine ih mogu vrlo lako dobit.

Zato jadni ljudi, koji žive u privatnim kućama moraju po cile dane i noći stražarit, da in koja pizda ne bi srušila kuću. Diži se mama, tvoja je smjena od ponoć do dva. Još samo pet minuti sinko, kaže mama. Nemoj ti meni još pet minuti, sutra mi je škola ujutro, a iman kontrolni iz matematike i moran se naspavat odvraća sin prilikom smjene straže. Ili još gore, ta ista žena i majka u dva budi muža za odrapit stražu od dva do četri. Diži se, pička li ti materina lina, tvoja je smjena, a zna si sinoć s prijateljima izad balota satrat deset-petnaest pivi, a?  Sad se ne možeš dignit, je li, u glavi ti zvonu zvona Svetog Duje, a pijančino? Bili ti miši trču po sobi, je li? Diži se i mrš vanka u dvor na stražu, pa će ti malo friški zrak i noćna hladnoća pomoć da se otrizniš!

Gadno je to, ali nema druge  jadnim stanovnicima privatnih kuća i objekata koji imaju ispod tri kata u visinu.  Triba stražirit cili dan i cilu noć, da ne bi koja pizda išla bagerom kosit travnjak, ili još gore, s bageron in renovirat kuću.  Cili život ljudi radu, u stambene kredite se po 30 godina uvale i onda ti to neko sve skupa s bageron raskopa?

A najgore je vikendom, kad se sinovi tata koji imaju bagere vrate iz subotnjeg noćnog izlaska doma. Vrate se obično malo pripiti ili diskretno džointirani. I onda im padaju pizdarije napamet, ka i svoj dici. Kad tata ima auto, vozikaju se s njim, rade štetu po parkingu na drugim autima, spucaju se u kontejner i svo zlo u tome. Ali kad ćaća ima bager, onda zna bit još zajebanije. Oće sin razmetni provozat se bageron i priorat kuću-dvi? Srića šta roditelji-časnici ne drže tenkove parkirane isprid kuće, ne bi kamen na kamenu osta!

bager u full akciji

BlozecuvajHrvatsku @ 16:16 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
utorak, siječanj 25, 2011
slika ipo

Koliko vridu slike? Svak ima doma neke slike po zidu. Slike po kući služe za ukras, a i grubo je vidit brokve da same i gole viru iz zida. Zato se na brokvu stavi slika, onda se brokva ne vidi. Eno je neki dan Sanaderu upa Uskok doma i uvatilo mu procjenjivat slike. Meni to ništa nije jasno, a valjda nisan ja umjetnički tip, u pičku materinu?

Nije mi jasno koliko vridi slika? Računa li se gola vridnost slike ili u vridnost slike ulazi i koliko košta okvir?  Evo, recimo ja iman Mona Lizu. Ne virujete mi? Mislite da seren i odakle meni Mona Liza? A iman je, evo je gori na vrhu ovog posta, onima koji ne viruju. Koliko vridi Mona Liza? Neprocijenjivo. Ona je legendarna slika, još u vrtiću smo svi naučili dičiju brojalicu: Mona Liza bere šiške, vidi jon se pola piške! A ko će znat koliko vridi kombinacija DaVinčija i Atkinsona? A biće da vridi koliko vridu Da Vinči i Atkinson skupa, kad se zbroji. Znači pun kua. Plus, moja Mona Liza je moderna slika, ne visi ona po seljački na brokvi. Ma neee! Ona je u digitalnom okviru, pa se još može izmjenjivat s drugim slikama. Može se izmijenjivat i s: posljednjon večeron, posljednjin doručkon, vriskom, fotografijon s vinčanja, fotografijon sa faksa na kojoj iman kosu, fotomontažama iz Foto Šopa, s čin god me volja.  E, taj okvir košta sigurno sto eurića. Odakle meni sto eurića? Bi li me ubila žena da kupin još i digitalani okvir? Bi li rekla: eto još jedna tvoja pizdarija od tehnike? Vjerojatno je odgovor na sva pitanja naprid potvrdan,  pa zato ja neman digitalni okvir za slike.

A i bolje da ga neman, jer bi mi se, da ga  slučajno iman, sigurno dokazalo korupciju. Odakle meni lova za to? Druga je stvar da je korumpiranje mene pizdarija par ekselans, jer svak iole normalan zna da sa mnom može u životu napravit, upravo ono šta može i bez mene. Znači, šta će mene neko korumpirat? Ali čovik može i sam sebe podmitit, a to je onda opet korupcija.

Mene je malo strah da me ne uvate u korupciji, jer imam doma 6-7 slika koje bi ukupno mogle vridit čak i 1000 kuna! Koji su autori? Ma ne znaju ni oni koji su. Koji su motivi: par brodova, kućica u snigu i neki musavi anđel kojega mi je prijatelj poklonija kad san useljava u stan.  Od tada mi je taj prijatelj kućni prijatelj, jer je poklonom pridonija vizualnom identitetu kuće. Normalno, okvir za svaku sliku košta sigurno 100 kuna. Možda i više. Znači, sve slike zajedno s okvirima (okviri nisi digitalni, nego su analogni, klasični, drveni  su čak, štaviše) koštaju možda i priko 1000 kuna.

Ali ako u vridnost slika ulazi sama slika, bez okvira, onda se neman čega bojat, jer moje slike ne vride ništa. Ni sve zajedno, niti svaka za sebe, ne vridu ama baš ništa.

I zašto niko nije reka koliko koštaju okviri od slika koje su našli kod Sanadera doma? A biće da i ti okviri nešto vridu, čak i ako nisu digitalni. Srića, da ljude zanimaju nečije slike samo ako je taj neko uglednik. A ja sam ipak samo i tek ugledni k, pa onda koga boli k za mene i moje slike?



BlozecuvajHrvatsku @ 14:31 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
nedjelja, siječanj 23, 2011

KAK SE ERŽIKA ZBEDIRALA SA ZURKOM?

Spal sem si ispod popluna, kad me nekaj probudilo. Mama je rondala sa saugerom, tak da je cijeli haustor odzvanjal. Isuse, kak ne volim kad me tak zbude. Najrađe bi uzel neke lojtre i popel bi se nekam, kam me niko ne bu smetal.

Mameku je izgleda bilo malo kaj me zbudila, pa mi je još velila: Joža, buš mi pomogel da posaugamo to sve kaj je zmazano po hiži? Ja sam joj viknul: budem, a u sebi sam se mislil kaj me fuka u mozak tak rano. Ta, zbudila me prij neg su se muheki počeli si letiti, ne?

Nekaj je ipak  bilo dobro u svemu tome, a to je bilo kaj se japa već pobral u firmu, tam da nekaj dela i dopelja nam nekaj šuške u hižu.

Ustal sam se, zbacil sa sebe poplun, navukel sam si šulju i trapke i onda sam se odmah popiknul prek tenisica s vezanim žnirancima, kaj sam ih ostavil nasred sobe.

Bil sam sinoć s kompićima na neku pivicu, tu dole u bircu i mogu ti sam veliti, da su mi sinoć trčali ispred mene beli mišeki, kak da je fašnik.

Od te pivice me takav glavoboljček čopil, da mi je bulja izgledala kak narodni heroj Viktor Bubanj.

Tak sam se zapil sinoć s dečkima, da mi se puca tak naljutila na mene, da me danas može sam spasiti da joj kupim nekekav pušlek cveća, da se više ne srdi. A svakaj sam joj sinoć pripovedel, velili sam joj da je najveća flundra u kvartu i da mi je sto puta draže ići s dečkima na pijaču, neg se z njom šlatati po štengama u haustoru, kak zadnji bedak. I tak pijanom mi je i to bilo malo, pa sam joj još velil i da s njom furam, sam da susedi si ne pričaju da sam derpe. Ona si je jadna sam plakala i velila mi je da joj više ne budem dečko i pukla mi je takvu šamarčinu, da mi je Žuja iz ruke opala.

Kad se ona pobrala doma, ja sam se vrnul natrag u birc i nastavil sam z dečkima i pijačom.

S vrata sam im povikal, dečki još jedna runda, puci sam pičku podrapal - kak novinski papir.

 

Onda je pozvonil netko na vrata i iz haustora se dopeljala teta Eržika sa zurkom za koju bi trebla građevinska dozvola. Mama joj je s vrata velila, hodi v rit Eržika, koja ti je to ikebana na glavi, budi Majka Božja Bistrička s tobom. Buraz se sam smijal i velil joj je teta Eržika vrni se u svoju hižu kad bu magla, da ti se susedi ne buju smijali ak te vide. Eržika si je sam plakala i kroz suze je velila: kaj vi mislite da mi je malo kaj mi je muž ZET-ovac i sad svi buju videli da mi se sestra udala za Janjaveca, tam na Dubravi. Mama je predožila da bude ona skuhala kavicu i da buju njih dve popile nekaj od stričeka Badela - da Eržika dojde sebi.

Eržika, kak da joj do vleha nij doprlo kaj joj je mamek pripovedel, je nastavila: sednem si ja tak kod frizerke, tu na platou u kvartu i velim joj: suseda sam mi malo porihtajte šiške i zulufe.

Mama joj je sa sažaljenjem ponudila dve šnite makovnjače, a Eržika si je brisala šmrklje i suze sa zavjesama i tak ih je jako primila, da se sav karnišl nakrivil.

Mameku, burazu i meni je bilo tak žal tete Eržike i velili smo joj: jadna naša Eržika, kad te tvoj Lojze vidi, više te nigdar ne bu upiknul. Još smo joj velili da kad je Lojze vidi, da je isti čas bu primil, da se bu pobral i otpeljal je na Jakuševac. Ili još gore, da je bu spalil na Plutu kak zadnju coprnicu i sve smo joj tak coprali.

Eržika si je sam plakala i kroz suze besedila da sad izgleda kak zadnja seljača, da su kumice sa placa za nju Nikolina Pišek. Još si je plakala da je bu ziher Malnar u Noćnu moru zval i da mameki budu plašile kikače, kad si ne budu hteli papati žgance, da im bu došla teta Eržika i da im bu otkinula lulek i hitila ga cuckima.

Teta Eržika je još velila da bude si stavila škarnicl na glavu i bu se otpeljala do frizerke na plato i da joj bu sve bubrege potrgala. Buraz joj je velil: daj teta da te slikamo i budemo te obesili u Mimaru da te svi glediju.

Eto, tak se teta Eržika zbedirala radi zurke, a mama joj je velila: nij noga, bu naraslo!



BlozecuvajHrvatsku @ 10:11 |Komentiraj | Komentari: 0
Oba čitatelja ovog bloga iskazali su  do sad neviđeni interes za uratke.  Osim toga, zapaženo je izražavanje na dijalektu, pa ću zato se, ovaj put iznimno, izrazit na drugom dijalektu.

Egipćani su vjjerovali u zagrobni život, kad umru, da onda žive zagrobnim životom.

Ljudi koji žive u Zagrebu žive zagrebnim životom. Dis van iz for dem.

JAPA SE ZAHLIKNUL SA ŠMRKLJOM

Sve nas je jučer japa zbudil rano i pripovedel nam je da si moramo u klet hoditi, da tam bu pajceka i sve tak.

Mjehurček mi je tak bil pun, da sam odmah moral izvadit si pimpača i tak sam se popišel, da je radio javilo: Sava Radeče 2-4-2 (dvjetočetrdesetdva). Nakon kaj sam si pustil vodicu, uzel sam si keficu i opral sam zube. Kako sam si pral zube s keficom, nisam si mogel fučkati: "Dobro nam došel prijatel", pa sam si fučkal u sebi.

Dok sam si pral zube, buraz mi je nekaj kenjal da si se maknem, da on mora šatpi (šatro) i tak. Isuse koji bedak, došlo mi je da ga šupim s nogom u vrit, kak je bezobrazan, vrag mu mater zel.

Kad sem bil gotov, izašel sam iz kupaonice i nekak sam se dopeljal u kuhinju i nekaj smo tam gablali.

Ja sem si zel žgance s mlekecom, buraz je jel liziku, stara si je zela špek fileke s vrhnjem, a japa je sam popil kavicu, jer je velil da bu pajcek tam na kleti.

Moram ti velit, onak iskreno, prav za prav, otkad si je japa stavil novi gebis da fes manje jede. Fakat.

S tom kleti, japa me tak skenjal, da sam si moral nazvat sve kompiće i velit im da od nogača danas ne bu niš. Kompići su mi se tak rasrdili, pripovedeli su mi da si lepo idem u racku, da dabog da izgorim od mirogojčeka i sve tak.

Taman sam završil si pričat s kompićima, upalil sam si telkač, kad tam: driiin, zazvonil si je telefonček, to je bila ona moja glupa sestrična. Pripoveda mi tak ona, da veli teta Eržika da oni budu dopeljali puricu i da bi mi mogli dofurati bar mlince, jer nije u redu da oni uvek sve dofuravaju, a mi nigdar niš! E, kak je japa popizdil da kaj se ima nosit purice, mlince i to sve, kad nas tam čeka pajcek, sam ima da si uzmemo: vinceko, pivicu i jamnicu.

Japa je načist ponorel, počel si je vikati, da pohitamo, da se peljamo u jugića kaj je sparkiran dole na placu pred hižom.  Inače si poštujem roditelje, al si nisam mogel izdražat pa sam ga upitel: dobro kaj je sad tebi? Kaj si dreka jel?  Japa si je još više ponorel i tak me je zdimil backhandom prek gubice da sam trenutno začkomil.

Potrpali smo to kaj smo imali za peljati sa sobom u gupak, seli smo si u jugića i to japa i mamica sprijeda, a ja i buraz otrag. Japa je ubacil u rikverc i tak je opal s  rinzola, da nam je opal s zadnje gume od jugića onaj rajngl, kaj ga inače zoveju felga.

Japa je otpeljal jedan lauf oko kvarta i došli smo do placa, gdo smo kupili nekaj grincajga i to je mama stavila u jednu rajnglu i tak se vozila sve od sim do tam.

Japa je obečal ak si budemo dobri, ak nam ne bude muka i ak si ne budemo povraćali po jugiću, da nam bude otprl Radio Sljeme, da nam svira nekaj muzike. S levog zvučnika krivila se Zdenka Kovačićek - Zagrebe vraćam se tebi, dok je s desnog zvučnika nekaj krčalo, tak da me bodalo u mali mozak. Svak pola sata mama je velila Japi: stani Štef, moram si piškiti, a on je psoval, dok je ona sam ponavljala Isusek, Isusek...I nije stal, nit kad smo prošli Breganu, ni Veliko Trgovišće, neg je tek se zaustavil tam u Sv. Križu Začrtje.

Japa si je tak zakočil s jugićem kad smo došli pred klet, da mu je opala vunena kapa s glave i conflek mu je ušel u nos i tam se izmešal sa šmrkljom tak, da se japa zahliknul. Mi nismo velili niš, neg smo ga sam šupili po leđima sve dok mu nije prestalo hliktanje i dok mu nije iz nosa opal conflek i šmrklja. Mama je samo nazivala Isuseka i Jezuš-Mariju.

Oko jugića su se počeli kupiti sve neke kumice, susedi, selaki i bedaki. Kad si se japa povratil i počel si dihati, odmah je povikel: kaj je, kaj si nikad niste videle nikod da se zahliknul? Selaki su se razišli tho, kak su se i okupili,  kad su si videli da tu niko ne bu vumrl.

Tak smo si umal, zaraj pajceka, ostali si brez jape.

A pajcek je inače bil, niškoristi.

BlozecuvajHrvatsku @ 10:07 |Komentiraj | Komentari: 0
subota, siječanj 22, 2011
 

Mućke su bile dvi sestre iz Donjeg Muća. Mara i Slavka, roba 60 – 65 godina, ali to nije važno, jer takve žene obično isto izgledaju od 45-e do 80-e. Nakon 45-e godine, prestanu im nabijati komplekse sijedi izrasci kose, pa sve redom nose kratke frizure, koje su jedva dosta za najsitniji minival. Posli 80-e godine takve žene obično imaju jednako godina i kila, pa nedugo zatim i umru. Bez obzira na godine, sve te žene ponosno pokazuju zlatne jedinice i duje u gornjoj vilici. Mućke su se doselile u grad prije više od 30 godina, ali nikad u stvari ni nisu napustile selo. Moglo bi se reć da su ga donile sobom. Slavka je bila stara cura i nju nije potrebno puno opisivat jer je ritko govorila, a i Mare je u tom dvojcu bila kormilar i kapetan momčadi. Kuću u predgrađu izgradija je Marin bivši prije nego je u Njemačkoj oženija drugu, koja mu je rodila Njemce. Mara mu nije mogla roditi Njemce, Hrvate, niti bilo koga drugog, pa mu zato valjda nije previše ni zamiraia šta  je ostavija.

Kuća je bila ka i svaka druga u takvin naseljima kojih ima u predgrađu svakog grada na svitu. Betonski kašun s drvenim škurama, bez krova, bez kanalizacije, neinkartana (to oće reć neožbukana) i nikad do kraja dovršena kuća. Po toj kući nije se moglo znatida je 21-vo stoljeće. Nju tehnološki napredak nije dotaka, nije imala satelitsku antenu, klima uređaj ili bilo šta drugo šta na nju nije montira Marin bivši. Septička jama bila je njegovo remek djelo na koje je bija (dok je uopće bija) naročito ponosan. 7 kubičnih metara fekalija i otpadnih voda (preciznije: govana i pišote), koje triba praznit dva, ili za kišne godine, tri puta, nije – zajebancija! Kuća je bila tako smještena, da ni oni koji su u njoj bili i više od nekoliko puta, nisu bili sigurni kako je nać? Do kuće se dolazilo pješačeći između susidnih kuća 5 do 10 minuti od zadnje stanice gradske autobusne linije koja dopire najdalje. Da taj bus ima još samo jednu stanicu, bija bi prigradski. Bus su Mućke, (a i cilo susidstvo) zvali pruga. Susidi su njih dvi zvali Mućke i uvik u množini .jer su ih ritko viđali jednu bez druge.

Put od busa do kuće zna bi biti interesantan kad bi padala kiša, jer je tribalo prigaziti blatnjavu bujicu oborinskih voda, kojima bi se nerijetko pridružile i fekalne vode (govna i još gore) iz odavno nepražnjenih septičkih jama susidstva koje je zavidilo  na kanlizaciji onima doli u gradu. Urbanisti  i «ljudi od struke» su teško kužili taj kvart bez ikakvog urbanizma, javne rasvjete, kanalizacije, građevinskih i inih papirnatih dozvola, koji se ponosija svojom nedovršenom betonskom crkvom s dva zvonika, koja valjda nije pristojno da bude dovršena, kad malo koji župljanin je do kraja dovršija svoju kuću. Ne bi požalija National Geografic da snimi reportažu o kvartu s uskin ulicama koje su (ako i nisu bile) postale jednosmjerne i  kroz njih se od parkiranih autoi jedva probijaju i najmanji auti dok voze. Ali i to je kotar i tu žive ljudi s pravon glasa i to nezahvalni ljudi koji su prije 10-ak godina (uglavnom od njihovih milodara) podigli crkvu, a sad bi još i kanalizaciju...

Najinteresantnije je šta su Mućke od te i takve kuće živile. One su je komercijalizirale toliko, da bi im i najveći gospodarski stručnjaci pozavidili. Bez diplome ekonomskog faksa i bez istraživanja tržišta, Mućke su skužile da od listopada do lipnja mogu krevete iznajmljivat učenicima i studentima, a od lipnja do rujna turistima. A studenata i turista uvik ima! Dobro, kad nema turista ima izbjeglica i UNPROFOR-aca, a i oni su neki kurčevi turisti. A šteta je da stoji prazna kuća sa 4 prazne sobe u koje se stavi po 4, a za nevolju nabije i po 6 kreveta. Kako su Mućke osnovnu školu završile prije gotovo pola stoljeća, jasno je da nisu bile vične marketingu, pa ni oglašavanju u malim oglasnicima, a o drugim medijaima da i ne govorimo. Mućkama je njihova naobrazba dozvoljavala tek da uprate titlove na filmovima, ako filmovi nisu talijanski ili španjolski. U talijanskim i španjolskim filmovima brzo govore, pa se titlovi brzo miču i Mućke u pravilu ne uvate donji red titlova. Zato su Mućke, pri regrutiranju podstanara, pribjegle metodi osobne prodaje. Od đaka su uzimale samo «dicu iz sela» i iz nekoliko okolnih sela i zaselaka, a uvjet je bija tek da su iz «dobre kuće». Triba napomenit da su Mućke preferirale muške podstanare. Mara je govorila: više žensko može skočit s mista, nego đava iz zaleta. Slavka je bila  konkretnija:  muški ne mogu ostat ni noseći! Slavka je inače govorila ritko, ali kad bi rekla, rekla bi. Obično bi pogodila u sam centar stvari. Kad odnos ponude i potražnje ne bi dozvoljava spolnu diskriminaciju, Mućke bi na stan primale i ženske, ali to nikad ne bi prošlo bez prigodne Marine propovidi. Propoved bi, uz sve anatomske i bračno običajne potankosti odvela nas predaleko, ali recimo samo da je bila – osebujna. Postojala je i ona obična, prijamna propovid. Svojevrsna prisega kućnom redu  i čistoći (Slavka bi samo dodala: reda mora biti), nepušenju u sobi, naputak o jeftinijoj tarifi struje, nedovođenju ženskih (ritko muških) po sobama, uz obaveznu pripomenu da su u njih bili na stanu i »likari, inžinjeri, a'vokati, viđenjiji i učeni ljudi i vidi ih sad, svi su postali ljudi, na pravi put su izašli i nije im falilo ni 'tičinjega mlika». Propovidi su se uvik držale pod velikon Gospinon slikon u hodniku, jer su Mućke virovale da  tu riči dobijaju na težini i važnosti.

Dicu  su direktno regrutirale po selu i okolici i u znak sklopljene pogodbe i svojevrsne kapare, od roditelja su uzimale pršut. Često su se iz takvih pohoda vraćale natovarene s više pršuta nego njihove 4 ruke mogu nosit, busevima s dvoznamenkastim brojevima linije na kojoj prometuju dva puta na dan, a nediljon i praznikon samo uvečer i ako  nije grubo vrime. Koji put bi in se zalipila i kakva damižanica, friško priklana perad iz koje se još po busu kroz krtol cidila krv, kobasice, 50-ak jaja, domaća rakijica ili koji sličan suvenir.Pršut in je bija najdraži i najčešći oblik kapare i garancija sklopljenog posla. Bilo bi nepošteno promislit da su Mućke same jile te pršute, oni bi završili u rukama nekoga od doktora kod kojih su one često išle, uglavnom bez razloga. Jedan je pršut bija i za župnika iz neinkartane crkve s dva zvonika, jer su Mućke na taj način mislile da otkupljuju svoje grijehe za 30-ak godina utaje poreza na ostvaren dohodak od iznajmljivanja.

U zadnjih 30-ak godina Mućke su «oženile» porezne uprave dvi države za brat-bratu milijun kuna. A šta je pršut prema milji kuna i globi? To se zove poduzetnički duh. Mućke su uvik naplaćivale krevet po sto, ranije sto maraka, a danas sto eura. Mare je govorila: sve je poskupilo, a Slavka bi samo na to dodala: mi nismo, a Is'sa ti, sto je sto! U sezoni, izvan školske godine, turiste su direktno napadale u gradskoj luci, na autobusnom ili željezničkom kolodvoru. Do iznemoglosti bi urlale: sobe, ne prezajući pri tom ni od potezanja za rukav potencijalnih žrtava. Od rekvizita svaka je nosila po karton na kojem je bilo flomasterom ispisano dvojezično: ZIMMER FREI i SOBE. To u stvari ni nisu bile sobe, nego đast krevet s zajedničkom uporabom WC-a, ali za turiste bi obično bilo prekasno kad to skontaju. Malo koji turist bi se sam i zna vratiti iz privatnog smještaja u vlasništvu Mućkih, tako da su najčešće plaćali krevet pod sobu. Krevet je košta od 20 do 50 eura, a i ta se cijena ugovarala od slučaja do slučaja , još doli u Luci. Rič je za Mućke bila svetinja i ta se cijena nikad nije minjala. Za boljih sezona, Mućke su znale skupit i značajnije svotice. Turistička djelatnost je od Mućkih tražila dodatan oprez kod izbora izvansezonskih podstanara. Mućke su naime, na stan primale samo dobre učenike, a ako bi se za nekog podstanara posumnjale da će završit na produžnoj nastavi, odnosno da će bit u kući i u sezoni, on bi dobija otkaz. Dobija bi i novce nazad, jer Mućke su uvik naplaćivale unaprid i niko ih radi toga nikad nije privajrija niti zajeba.  A kod zamjene lošeg učenika boljim, nije bija na odmet niti novi pršutić.

Tako je to trajalo 30-ak godina, školske godine su se izmjenjivale s turističkim sezonama, a Mućke su imale uvik popunjene kapacitete. I devizama popunjenu okruglu metalnu kutiju odavno pojidenih danskih keksa, jer bankama Mućke nisu virovale. Jednoga dana Mućke su zaprimile na Maru adresiranu plavu kuvertu kovertu od pošiljatelja RH, ministarstvo ovo i ono, županija, odjel za ko zna koji kurac? Mućke su iz dna duše mrzile plave kuverte i mislile su da one za doktore i advokate, a da  nisu nikako za njih. Mućke su na najgori mogući način svatile zašto cili život mrze plave kuverte? Jadna ti majka 'ko dobije plavu kuvertu, rekla je Mare. Slavka je tek dodala nešto o seksu i majci onog tko dobije takvu kuvertu. I onda su je otvorile, a u kuverti je bija nalog za rušenje objekta (iako je diskutabilno je li njihova kuća uopće bila objekt ). Još je pisalo i da o svom trošku sruše i uklone objekt u roku od 30 dana, u protivnom će o njihovom trošku, uz globu u iznosu dvogodišnje zarade od iznajmljivanja to napraviti pošiljatelj plave kuverte. Mara je rekla: Is'se moj dragi. Slavka je rekla: jabem ti švabo mater, di si puca za vrime rata ? U daljnjem spominjanju spolnih organa i imena živih i mrtvih političara, Slavku je prekinila, sklopljenim rukama i molećivim pogledom, Gospa s velike slike. Mare je pitala: Šta ćemo sad, dok ju je Slavka samo tupo gledala, ostavši bez svojih najjačih argumenta. Znaš šta ćemo, rekla je Mara sestri, nećemo ništa, eto šta ćemo. Slavka je tiho pitala:ja znam da košta gradit i da triba platit ljudima, ali zašto in triba platit da ti ruše i još šćetu učine? Neka in plati Carla Del Ponte, mogu rušit s nami unutra i priko nas mrtvih, odgovorila je sestri poduzetna Mara. A dica, tiho promrsi Slavka? Šta dica, odvrati Mara, i dica, kako nami – tako i njizi. Pravo kažeš, a   platili su za cilu godinu, ne možemo ih sad ist'rat na ulicu prije vrimena, odobri Slavka sestri.

Prošlo je 30 i 40 dana i osvanija je dan rušenja. Kroz zaglušnu buku moćnih motora građevinskih strojeva i žamor okupljenih znatiželjih susida, šef ekipe za rušenje je bez uspjeha nagovara Mućke da smista izađu iz kuće. Inače suzdražna Mara mu je s prozora na katu pokazala «bosanski grb», a Slavka je to popratila bujicom beštimija, biranih psovki i prigodnih kletvo.U po rečenice koja je tribala glasit: gospođo nemojte činit pizdarije, vozač buldožera je povika: Mare, Slavka, jeste to vi? Đavle crni ako nas ne pripoznaješ, moga si barenko pripoznat kuću koja te školovala, začulo se s kata.

Od toga događaja prošlo je više od godinu dana, kuća Mućkih je još na svome mistu, dupkom popunjena i dalje bez dozvola i kanalizacije. To nije zato što je štićenik đaćkog doma Mućkih bija bagerista, to je jer je «kuća školovala» jednog uglednog lokalnog političara. Njega su Mućke posjetile i odnile mu pršut. Bivši štićenik se uz pršut sitija školovanja, pa je spriječija rušenje i rastira mehanizaciju i okupljeno mnoštvo. Za globu ćemo lako. Malo je vjerojatno da su Mućke politačaru vratile baš oni pršut-kaparu koji  im je onda da njegov otac, ali su svakako sad bili kvit u pršutima. 1:1.To se zove – hranidbeni lanac.



BlozecuvajHrvatsku @ 11:56 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare
nedjelja, siječanj 16, 2011

Bili na Marjan. Nedilja je ujutro, lipo vrime, vikend. Nije zima, nije kiša, nije ništa, ko zna kad će opet bit ovako? Zovem na mobitel Bi Bi Kinga.Bi Bi King  je važan lik za ovaj blog, jedan od najvažnijih. Nismo se vidili od sinoć, skoro dvanaest sati se nismo vidili. Usput san mu čestita rođendan, čoviku je danas rođenadan.

Ja: alo di ste?

Bi Bi King: na Marjanu, spuštamo se sa sedla prema Benama.

Ja: sritan ti rođendan, čestitam ti šta si se i ti rodija malo nakon Malog Isusa po julijanskom kalendaru.

Bi Bi King: fala ti.

Ja: je li ti rođendan po julijanskom ili po normalnom kalendaru?

Bi Bi King: ajde u kurac, najranije ujutro.

Ja: čuješ, mi smo na Marjanu za dvadeset minuti, di ćete bit?

Bi Bi King: bit ćemo na potezu Bene-Vrata.

Ja: idete li šumom ili drumom?

Bi Bi king: ne pizdi, nego dolazite.

Idemo, sin ne protestira šta idemo vanka i šta se mora maknit s kompjutera, bit će tamo i Bi Bi Kingov mali. Mislim na njegovog sina, ne na oprostimiBože. A i to će bit, neće ga valjda ostavit doma? Kupe se ljudi bit će prosvjed. Kerum gradi za Fani kafić na Prvoj vodi. Di ćemo se sad kupat u Splitu? Šta se mene tiče, ne moramo nigdi, ali žena i mali vole ić na kupanje. A to je najbliže, di ćemo sad? Di ću ja čuvat robu dok su oni u moru i jedva čekat da se vratimo doma ispod klime? Di će sad bit Ganges? Ganges je 300 ljudi na 50 kvadratnih metara nekog plićaka, znači cili Split i okolica su liti jedan veliki Ganges. Reres i ganges. I sad oni oće da Gangesa bude manje, ali narod ne da. Neš majci! I veliki je prosvjed. Da je dvi tisuće ljudi. Bit će, samo ih je tisuću oko mene. Ne damo stabla, di će nan pasi pišat? Kroz prosvjednike ugledam Bi Bi kinga s obitelji, skupljam ruke u pozu ka da nosim trensparent.

Bi Bi King: koji ti je kurac?

Ja: nosim transparent.

Bi Bi King: šta piše?

Ja: pa ali ne vidiš, velikim slovima piše, sve je transparentno.

Brzo smo zaključili da ovaj prosvjed je samo šećerna vodica. Jebe se Kerumu šta oni prosvjeduju na plaži usrid zime. Boli ga kurac! Da su tili da ih svati ozbiljno, valjda bi mu išli prosvjedovat u Jokera ili u Loru? Bi Bi KIng se slaže, on je inače najveći živući ljevičar.

Bi Bi King: nema od ovoga Grčke ni Argentine.

 Ja: nema tu ni oktobarske revolucije, za mene je prosvjed epizoda Velog  mista, kad Ferata na Prokurativama vikne: Živija crveni Split, okrene pitar, priskoči ogradu i opizdi šakon u glavu žandara.

Bi Bi King: nema tu ni Tunisa.

Ja: ma niti penisa, nema od toga ništa. Ajmo mi bit štrajkbrejkeri, ajmo na Bene popit Kavu i dignit Kerumu promet danas.

Bi Bi King: smiš li popit kavu?

Ja: smin, od kad me svelo na jednu dnevno, pa je Francku promet za dvadeset posto pa'.

Išli tamo, pili kavu, koja se pretvorila u svećani ručak u Kerumovom restoranu Benedikt, povodom Bi Bi Kingovog rođendana. Spontano okupljanje, dogodilo se.  U jednom trenutku razvila se intelektualna, duboka i umna diskusija:

Bi Bi King: zašto se bolnica u Zagrebu  zove Rebro?

Ja: prije se nije zvala nikako, pa su jedan put, sedamdesetih, dok su kombiji od Hitne, bili  stari IMV-ovi, vozili jednog čovika i kad su zatvarali vrata, spucali su mu kvaku u rebra i slomili mu  rebro. Čovik je jauka i vika rebro!!! Pa su po toj anegdoti nazvali bolnicu. Prije toga bolnica se nije zvala nikako.

Bi Bi King: a zašto se ona druga bolnica zove Sveti duh?

Ja: čudim se da me to pitaš? To seže još u četrnaesto, petnaesto stoljeće, kad su bili Gradec i Kaptol. Na sredini je bija jedan potok i oni u previranjima nisu znali čiji je, ratovali su za njega, pička materina nije znala čiji je? I onda su ovi s Kaptola predložili, kad oni ne mogu to odredit ovozemaljski, da odluku prepuste Svetome Duhu. Ovi iz Gradeca se nisu složili, povikali su kurac, on je vaš! Naime i onda, kao i sada na Kaptolu su bili popovi. I tako se taj lokalitet i toponim od onda zove Sveti duh, i tu su s vrimenom izgradili bolnicu. A Utrine su skraćenica od u tri pičke materine, Zagrepčani su fini, ne beštimaju pa su od cile sintagme ostavili prva dva i zadnja tri slova.

Bi Bi King: a zašto se kaže u tri pizde materine, a ne pet ili sedamnaest pizda materinih?

Ja: to je numerologija. Nu me rologija. Nauka o brojevima, tri je savršen broj, sveto je trojstvo, nema ih dvajstipet. Sveta su tri kralja, tri je savšen broj koji jedini može precizno opisat da je nečega više od dva i manje od četri.

Ručali, platili oni i išli smo ća. Zaključili smo da su mnogi demonstranti nakon prosvjeda došli na kavu u Keruma, oni su to radili nesvijesno, a mi svijesno. Putem prema vratima dica su išla trim stazom a mi cestom. Drugim riječima mi drumom, oni šumom. Šumom na srcu. U jednom trenutku dica se nisu više vidila ni čula, pa su proradili majčinski instikti.

Ja: ako se mali izgubi, ja ne mogu pravit novoga, ja sam stariji čovik.

Žene su se pravile da me nisu čule, a Bi Bi King se smija. Objasnija sam im da samo ja mogu nać dicu, jer jedino ja po starosti traga mogu utvrdit starost traga, odnosno vrime kad su prošli. Žena me malo gledala ka idiota, a Bi Bi King se smija. Samo njemu sam objasnija (žene je puca majčinski instikt i gledale su u šumu) da bi se na hrvatskom jeziku proktolog mora zvat prknogled. To je inače onaj doktor koji pravi preglede criva n način da utira sondu i cijev pacijentu u guzicu. Bi Bi King se s tim nije složija i zalaga se za naziv šupkozor.

Još sam mu objasnija da je srića da ja imam 105 kila, a Žena mi pedesetak kila manje. Objasnija san mu da bi me ložila ka majmuna, da bi me tako derala od batina, da bi me socijalni radnici i ljudi na hitnoj zvali imenom. I ima bi svoj krevet u sigurnoj kući. Onda sam mu opisa da bi ka zlostavljani muž gostova u emisijama o nasilju u obitelji, da bi mi zamaglilo facu i da bi mi ispizdilo glas na način da bi ga spustili dvi oktave doli i usporili govor. Nakon toga sam govorija gostujući u emisiji o nasilju u obitelji, vrlo duboko, usporeno i na granici razumljivosti:

Ja: i ounda je uona mene primila za uši i nausadila na kouljeno. Nauš nejaki suin je gouvorio: neumoj mama, Bouga radi, neumoj Mauma. šta će sousidi rueć? Ja sam oubnevuidio oud kaurvi, a uona mue naustavila cuipelarit pou poudu. Douktouri nua Huitnoj sou se čoudili, di mui vuiše imauja krpit aurkadu, kaud su sve saumi šauvovi? Svi su smijali, čak i moja Žena.

Bi Bi King je mirno zaključija da bi me Žena na televiziji, usprkos iskrivljenom glasu, pripoznala po majici i da bi me opet razbila. Dokrvi, najvjerojatnije.

U to su se dica našla, oni su išli u auto, pa na Pujanke, a mi pjehe na Spinut.

BlozecuvajHrvatsku @ 16:43 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
Brojač posjeta
42668