Došao je tiho i stao u govno.
Blože čuvaj Hrvatsku
Blog - svibanj 2013
utorak, svibanj 21, 2013

Jeste li čuli da se nesritno udavat u peti misec? Možda je to razlog zašto od dva zaključena braka, tri završe razvodon? E pa tako, nekoć davno, krajem prošloga stoljeća, a Gospe mi istovremeno i pri kraju prošloga milenija, moja Žena se nesritno udala za mene. Do tada san mislija da su izmislili da je peti misec nesritan za udaje i ženidbe, zato što smo mi ipak još uvik društvo stočara, ratara i sakupljača plodova. E znan, pitate se kakve to ima veze sa brakon? Ima, ima, kako da nema, da bi sakupljači plodova imali šta skupit, moraju prvo posijat. E, a u peti misec je prolitnja sjetva i nije red gubit vrime na zajebancije ka šta su pripreme za pir, pireve, mamurluke, kupovanje i odmotavanje poklona. Triba posadit prolitnje kulture: ječam, proso, šemedakan koji jedu tići, eukaliptuse i razna druga lišća koje skupljaju sakupljači plodova, a moja Žena ih čak rado i jede. E, a od kada se moja Žena nesritno udala za mene, počela je i ona virovat da je nesritno udat se u peti misec. E jebiga, da je znala di će nogu slomit, ne bi tuda išla. Iako se ona udala nesritno, ja san moju Ženu nekako istovremeno oženija dosta sritno, pa smo zato godinama užali slavit godišnjice braka. Lani smo rekli da više ne jebemo nego okrugle godišnjice, rođendane i da slavimo samo dičije rođendane, 4th đulaj i bar micvu. Nekako je bilo prirodno i da smo odlučili prestat kupovat i poklone za godišnjicu braka kad je već ne slavimo. Pa ne mogu poklonom za godišnjicu braka podsjetit Ženu na njenu najtežu, životnu grešku. Na grešku tešku ravno 110 kila. Znan da ćete reć moga si tovare bar ženi kupit cviće? I jesan, i bi, kad je kita ne bi svaki put kad je vidi podsjetila na taj njen najcrniji dan u životu. Mislija san na kitu cvića, ili san mislija na onu drugu kitu, a možda čak i na obe dvi? Dan prije godišnjice braka uzvrtila se Žena po kući, generalno spremanje je palo, a prikjučer je bila uobičajena vikend deratizacija stana. Pitan je da šta je, ali nan dolazi sanitarna inspekcija? Kaže da nije, ali da nan je sutra godišnjica braka i da će uletit moji starci nan čestitat. Kažen joj da ne slavimo takve stvari, da samo Srbi slavu šta su in Turci svojevremeno jebali mater po svin točkama na Kosovu polju, a da mi nismo takvi? Kaže mi Žena da se jebe mojin starcima šta mi slavimo, a šta ne, da će oni jednostavno doć. I neman tu šta reć, to je tako, a opet srića da su njeni starci u Zagreb, jer da oni dolaze, valjalo bi prominit sve cijevi i instalacije, stavit nove pločice, sve piturat i restaurirat kompletan namještaj. A tribalo bi (kad mi već dolaze starci), kupit pršuta i sira, napravit tortu, kolače, okrenit janje na ražanj, ispucat vatromet i zapalit dvi-tri bengalke, kako je i red. Znači iako ne slavimo, bit će troška i zajebancije (a finale kupa je na televiziju), tako da ispada da smo skoro mogli i slavit. Ali sva srića da smo odlučili prestat kupovat poklone, tako da bar nešto. Osvanija je dan najcrnije obljetnice mojoj Ženi, a meni (sritno oženjenom njom) dan od godišnjice braka. Ja baš i nisan kupija poklon za tu prigodu, a opet je svak dobija poklon. Kako? E pa ovako: došla žena doma s punim rukama onih šarenih finih kesa od finih butigi i jednon malon kartonskon keson, s ručicon od ljubičastog špaga. Imala je toliko bagaji po rukama da je parila izbjeglica. Pa mi je mrak na oči, ima u rukama brat-bratu, sestra-sestri 5000 EURosportova pazara. Kaže da mi je za godišnjicu braka (onu koju ne slavimo i ne kupujemo poklone) kupila majicu, koja je puno lipa i kvalitetna i da je bila na sniženju, da je koštala 950 kuna, a da ju je ona dobila za samo 930. Rekla je da mi je to zato, da ne iden po svitu ka da me more izbacilo. Uvik me straj kad nešto kupi meni, jer znan da na jednu stvar koju kupi meni, sebi kupi najmanje 10 pizdarija. Kaže i još i da san ja njoj kupija za godišnjicu, dvi košulje, 12 majica, 3 vešte, 2 borše, 5 pari postola, 2 parfema, naušnice (nema probivene uši), 24 narukvice, 11 prstena, nekoliko ogrlica (sve od zlata, nego će od govana?), auto i jahtu od 30 metara. Pitan da kako san joj ja to sve kupija kad ja nisan nigdi bija niti išta u kuću donija? Kaže da je malo prošetala i ispeglala moju karticu, ali da su joj dali na rate, da nije problem. Srića da nije kupila još jedan stan, samo nekretnine srića ne prodaju na kartice. Ali opet s druge strane, ne može mi bit nego drago da san se sitija godišnjice i da sve šta san kupija joj valja i dobro joj je. I cviće se sitila samoj sebi kupit, ništa puno 20-30 cvitova, pari da je skinila vijenac nekome važnome državniku sa groba. Kaže da je red da u kući ima cvića na ovaki dan, a i šta je-je. Na Mrtvi dan svi grobove ukrašavaju cvićen, pa je red i da ona malo svoju grobnicu (u koju je živa zazidana) ukrasi. Kaže da ono nije puno platila, da su joj dali popust (valjda na količinu) i da je parfeme jako povoljno dobila, jer da zatvara parfumerija, jer in slabo ide, pa da je rasprodaja. Reka san joj da parfumeriji ne ide više slabo, sad kad in je ona bila, pa da ne moraju zatvorit.Još san joj reka i da se ponosin s njon šta je spasila od propasti jednog malog privrednika (parfumeriju) i šta je sačuvala nekoliko radnih mista. A onda san uzeja kapi za oči, sija na kauč, skinija gaće i nakapa par kapi po, da prostite, kurcu. Žena me gledala užasnuta i pitala me da jesan li normalan, da šta to radin? Reka san joj da san ga malo podmaza, jer da ni on odavno nije ništa vidija!

BlozecuvajHrvatsku @ 17:45 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
subota, svibanj 11, 2013

Sve je počelo slučajno. Ustvari bilo je grozno i očajno u početku ali razvilo se u tri.... vidit ćete. Ka i obično otiša sam na posal s dilemom je li mi više pun kurac svega ili me ipak više boli kurac? Nekakva nadobudna stranka je već bila isprid vrata na kojima piše moje ime i još nekakve pizdarije i pitala me da je li radi gospodin ja? Odgovorija sam da nažalost gospodin ja ne radi jer se jučer samoubija iz zasjede, pa da će firma raspisat natječaj i da se javi iza Božića kad se nađe dovoljno velik kreten koji bi moga nadomjestit gospodina mene. Loše je počeja dan, sa zajebancijom natašte, ni kavu ne daju popit, jeba ih liberalni kapitalizam, da ih jeba! Zapalija san, nažalost samo duvan u uredu, ne kancelariju niti firmu. Kažu da je zabranjeno pušit u uredima, jebe mi se. Kažu da može zalipit kaznu meni i firmi, pa neka zalipi, ovo je jedan od onih dana kad ništa loše ne može izgledat gore od onoga šta će se dogodit posli toga. Zvoni telefon, ubada zvukom u mali mozak, to je gospođa vrla Direktorica, naspidirana je najranije u for gasu i uzalud očekuje od mene bar približan stupanj mentalne erekcije koju ona ima najranije ujutro. A kako može imat erekciju čovik koga boli kurac? Ili čovik kome je pun kurac, a pogotovo čovik kome je sve to...kurac? Upoznaje me sa situaciijom da smo ostali sami na ratištu ona i ja, da je osim nas tu još samo destak kolegica i kolega. Kaže mi da nema na poslu oko 317 kolega od mogućih 15-ak iz našeg sektora, jedna je na porodiljnom, jednog je prigazija nosač aviona dok je bra gljive u šumi, jednoj boli dite, drugoga je žena opako naprokidala buzdovanon kad ga je uvatila s ljubavnicon u postelju, i sve tako. Počela mi je dilit zadatke i radne dužnosti, osjeća san se ka njemački ovčar na livadi kojemu bacaju balunčić od tenisa, livo i desno i u susjednu njivu priko grmlja. Srića da bar pola zadataka nisam zapamtija, a ako drugih pola zaboravin, moga bi bit brzo gotov s poslon. Dala mi je zadatak da riješim neku drkavinu koju moj znatno pametniji i ugledniji kolega brljavi već oko godinu ipo, pa ništa. Kolega je pametniji i ugledniji jer ima kosu, lakši je od mene 40-ak kila, nosi odijelo i kravatu i s ozbiljnijim izgledom lica od mene trabunja pizdarije. Bija je i bolje plaćen, dok ga sinoć nije poklopila snježna lavina dok je minja žarulju u špajzi. Bog mu da pokoj, samo se naša u krivo vrime na krivom mistu. Još mi je dala jedno 417 zadataka, nek mi se nađe. Isprinta san sve te pizdarije, složija ih po stolu i daska od stola se raspukla od tolikog tereta. Zapalija san sve papira i dasku i to sam riješija. Uzeja sam problem mog pokojnog kolege, od kojega ga je nesritni slučaj rastavija i pročita san sve o tome. Razumija sam iz prve sve šta se dalo razumit, a to je ništa. Visokoumno sam zaključija da je problem neriješiv, da to pička materina ne bi razoputila. Vrla direktorica se toliko oduševila mojim uratkom da je smista o tome izvijestila Generalnog El Direttorea. Oni koji su tome svidočili uživbo kažu da je Generalni El Direttore time bija toliko oduševljen da je doslovno svršija! Kažu da je fleka na njegovim gaćama od odijela bila jasno vidljiva satima nakon toga. Osobno me nazva na telefon, a on nikad osobno ne zove, osobito ne mene i piita me da znam li kako bi moga povećat produktivnost firme? Ka iz topa san mu reka da koji će mu kurac produktivnost, neka nam smanji plaće 60-70%, ništa puno i da onda od toga sebi i menadžmentu poveća plaće i te pizdarije. Generalni je tako urla od sriće, da bi mi sigurno probija bubnjiće, da nisam bija gluv na to uvo od devete godine svog života. U oduševljenju je reka da će me priporučit pricjedniku Države i Vlade jer da san ja čudotvorac. U tome trenutku moja karijera, koju do tada nisam ima, niti me bilo briga za nju, je krenila strelovito prema naprid. Upriličili su mi primanje u Vladi, tamo su bili Pricjednik i svi ministri, svi su me lupali po škini, davali mi bese i gimi fajvove, parilo je da san Elvis Prisli. Službenice i tajnice u Vladi su histerično kričale, čupale kose, plakale i gađale me svojin donjin rubljen. Pitali su me kako se izvuć iz ove krize? Reka san in poštovani moji, to van je pičkin dim, samo triba pričekat desetak godina, ne radit apsolutno ništa i kriza će proć sama od sebe. Urlici oduševljenja odjekivali su zgradon Vlade. Ministar financija, kome san tom prilikom pohvalija frizuru pita me koliko bi to mogllo koštat? Reka san mu da na to pitanje nije lako odgovorit jer se troškovi kreću od nula do beskonačno. Naime, ako ih skuže i uvate da ne radu ništa, moglo bi ih koštat izvanrednih izbora, a ako ih ne skuže i ne uvate, onda ih neće koštat apsolutno ništa, ni kurca. Oduševili su se, imenovali su me savjetnikom za sve i svašta, uvalili mi desetak nadzornih odbora, dali mi par miljuna eura i rastali smo se ka pravi prijatelji, ka da se cili život znamo. Pozvali su me i sa Kaptola da raspravimo teološko, filozofska i religijska pitanja. Nadbiskup Srakić je jedva suspreza suze radosnice kad sam mu neoborivim činjenicama dokaza da definitivno prije smrti postoji život. Moja zvizda je sjala takvim sjajem da mi je čunka bila u svin novinama i medijima i može se reć da san upravo iskaka iz paštete. Pozvali su me na Nediljon u dva, iako me malo razočaralo šta san mora doć u TVstudio u nedilju već oko jedan ipo. Žena me ispizdila, da ne mogu u tutu (trenerku) gostovat na televiziju, pa san na jedvite jade prista za snimanje obuć majicu na kratke rukave na kojoj je pisalo Potezanje Mrduje 2008. Bilo je problema sa rasvjeton jer su moja i Stankovićeva ćela tako reflektirale svitlo od reflektori, da su tehničari popizdili dok nisu uštelili rasvjetu. Onda se čuja odvratan zvuk, budilica, na njoj je pisalo šest nula nula. Isprid mene je bija još jedan od onih radnih dana kad ništa ne može bit toliko loše, da ono šta će se dogodit posli toga ne bude još gore. I nisan bija načisto je li mi više pun kurac ili me više boli kurac? I dalje sve šta iman od karijere mi je karijes.

BlozecuvajHrvatsku @ 19:15 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
Brojač posjeta
42668