Došao je tiho i stao u govno.
Blože čuvaj Hrvatsku
Blog
nedjelja, srpanj 3, 2011

Lipa je stvar produženi vikend, ono čokneš jedan dan godišnjeg, a s njim dobiješ pet -šest dana slobodno. I kad je tako, onda se obično negdi ode na kraći put. Tako smo ovo sad kad je bija Dan antifašističke borbe i Tijelovo išli na Brač. Ja ta dva blagdana zovem Dan fašista i Cijevovod, tako mi je lakše.  E lipo je ić na Brač, ali nije baš lipo ono šta tome prethodi. A prethodi pakiranje. Žena je izvadila cili naš ormar na bračni krevet i cili ormar od maloga na njegov krevet.  Išli smo na pet dana, a gomila robe je izgledala ka da selimo tamo zauvik. Ovo ćemo uzet ako zaladi, a ako padne kiša, onda malome tribamo uzet kožne patike da ne smoči noge.  Mogli smo nosit i ovo rekla je Žena i pokazala nekakvu bespotrebno pizdariju. Ja san joj na to reka, misliš ja san moga nosit, jer ja nosin borše, kako je i red, a ona nosi svoj boršin priko ramena. Osjećan se ka oni Šerpa-nosač  kad ide ekspedicija u Himalaje, a tako vjerojatno i izgledan ako me ko vidi pod svin tin tereton. Onda dok vadi sve te (ne)potrepštine Žena još komentira za šta joj to navodno može služit. Ja je pitan je li ponila gasmaske, ako dođe do radijacije ili kemijsko-biološkog rata.  Pravi se da ne čuje, iako je faca odaje da bi mi najrađe nasadila kantunal (noćni ormarić) na glavu, ali se ne želi spuštat na moj nivo, pa me ignorira. A mene baš zabavlja malo pretjerivat (ne puno) pa je pitam je li uzela akustičnu gitaru i rezervnu bocu od plina. Nije izdržala, spustila se na moj nivo, pa san malo otiša u pičku  materinu. Hrpa na krevetu je već tolika, da ako misli još šta stavljat, morat će uzet skale da može doseć  vrh hrpe.  A moga bi se i krevet prosest od težine svega šta je na njega stavila za nosit tamo. Ja baš kažen da bi bilo šteta da se krevet prosedne, kad ga ja već nisan sa mojih 110 kila uspija razjebat. Ženin izraz lica opet postaje blago krvoločan i ona se odlučuje za taktiku da je napad najbolja obrana. Kaže mi da ako već joj neću pomoć, da joj onda ne smetan i da je ne zajebajen. Pauza, zvoni  telefon, to je Ženina mater a moja punica i Žena joj govori šta sve nosi. Dok je nabrojila šta sve nosi, potrošila je jedan dan od praznika i pun kurac impulsa, koliko dugo je trajalo to nabrajanje.  Ja se odlučujen bit koristan i kažen joj da nije ponila ništa namještaja, u koji bismo sve to potrpali kad dođemo na Brač, jer ono namještaja šta ima tamo nam definitivno neće bit dosta. Nije rekla ništa, samo je duboko uzdahnila, onako kako uzdahnu dizači utega na Olimpijadi kad se spremaju dignit uteg od 150-200 kila  priko glave. Sad ide druga faza, ja skalajen borše i kufere u kojima ćemo nosit to sve skupa. Kažen joj da bi ona poginila da je bila u Vukovaru kad su bidni ljudi bili prisiljeni bižat s najlon keson i spašavat glavu na ramenu. Reka san joj da bi ona oslobođenje dočekala prije nego se spakuje ili da bi je priklalo. Rekla mi je da se ne zajebajen s tin, a ja san joj objasnija da se ne zajebajen s tin, nego s njon.  One dvi boršetine koje je izabrala, nisu bile dovoljno velike, pa je odabarala i jedan kufer. Kufer izgleda ka prerušeni frižider, pituran u crno s ručicon za nosit. Prisralo mi se trenutno, jer je ti kufer pun kurac težak i kad je prazan. Pitan je je li ponila haubu za  kosu, balun za košarku, vrtnog patuljka, jarbol, kontejner, tkalački stan, kajak, motokultivator, telefonsku govornicu, mišalicu za ciment, stol za biljar, satelitsku antenu, žutu kacigu koju imaju radnici na gradilište, najveću spravu za bildanje iz teretane,crkveno zvono, sidro,  koji luster i metar drva za ogrjev? Ne biste virovali, zaustavila me u pola nabrajanja i ovaj put san prošeta do tri pičke mile matere. Nema veze, kažu da je šetat zdravo. Pakiranje je gotovo, ima stvari ka da je selidba, samo šta niko ne zove radnike i kombi, sve to moran ja teglit. I tako je naša mala ekspedicija krenila na kraći put pod vodstvon dr. moje Žene, a na začelju kolone iša je pretovareni Šerpa –nosač ili kraće: ja! Idu oni tri koraka isprid mene, pa iden ja, pa se tri koraka izad mene vuku moja jaja po podu.  Pa neka neko mi još reče da nije istinita ona uzrečica da ko ima zeta ima i tovara! Ovo je univerzalan putopis, ovako je svaki put, kad god i di god idemo. Zato je najbolje stat doma i nigdi ne ić, ko je još čuja da se nekome desila neka nesrića kad je osta doma?ko ima zeta ima i tovara

BlozecuvajHrvatsku @ 18:43 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
Brojač posjeta
42668